LIVE NIRVANA INTERVIEW ARCHIVE November 16, 1991 - Muggia, IT

Interviewer(s)
Marjan Ogrinc
Interviewee(s)
Kurt Cobain
Krist Novoselic
Publisher Title Transcript
Ritam Nirvana Ljudi koji sanjaju Ramonese Yes (Hrvatski)

Novembra prošle godine naš stalni saradnik Marjan Ogrinc imao je priliku da u Miljama kraj Trsta pre koncerta razgovara sa pevačem, gitaristom i autorom muzike grupe NIRVANA – Kurtom Cobainom, i sa basistom Chrisom Novoselićem (njegov otac je iz Zadra, gde je i sam proveo par svojih tinejdžerskih godina). Još pre nego što su novi superheroji superhardrocka prodali pet miliona ploča širom sveta, morile su ih brige o smislu kontakta sa javnošću…

Imaju li intervjui smisla?

Ritam – Kurte, u američkoj reviji Pulse čitao sam da ti je dojadilo da sve vreme pričaš o sebi?
Kurt – Svakako, a tebi ne bi?
Ritam – Pa i meni bi, ali to ne spade u ovu priču.
Kurt – Mislim da spade. Može se reći – sad ste se sami pomirili s tim, to ste mogli i da očekujete. Ali nama nije potrebno da dajemo intervjue, ako to nećemo. Intervju je stvar odluke. Mogu nas nazvati razmaženim rock zvezdama – uostalom neka o nama misle šta god žele. Mi samo hoćemo da pravimo muziku. Drugo nam nije važno. Sve ostalo zapravo i nije bitno. Nema smisla da mi objašnjavamo sebe ili našu muziku, koja očito utiče na ljude, jer je upravo to ono što pokušavama da postignemo – da utičemo na njihova osećanja.
Danas smo na konferenciji za štampu imali jednog tipa kog smo vukli malo za nos…
Jedna od najgorih stvari kod ljudi je halapljivost za materijalnim stvarima – kad hoćeš više nego što ti treba. Decu toliko prepariraju tom halapljivošću, da ona dalje sama slede taj princip
Krist – Hteo sam da zaključim konferenciju za štampu vičući – tararara, najlepše hvala za učešće, ali je taj tip na samom kraju izjavio da – kad ujutro stavi na gramofon našu ploču – onda je posle ceo dan dobre volje.
Kurt – Zar nije to divno.
Krist – Da, ali isti čovek me je malo ranije pitao zašto upotrebljavam baš taj tip bas gitare koji upotrebljavam. Koga uopšte tako nešto interesuje? Ko se zanima za to?
Kurt – Za takve razgovore me baš briga.
Krist – Ako se to razglasi, na hiljade ljudi će se pitati zašto upotrebljavam bas koji upotrebljavam. Međutim postoji gomila važnijih stvari u životu koje mi očigledno zagovaramo.
Ritam – Kao na primer?
Krist – Recimo ljubav, življenje i mir. To je nemerljivo važnije od toga kakav bas koristi Chris Novoselić. Tip bas gitare je stvar primerena jednoj od onih revija za fanatike koje zanima svaka pojedinost.
Kurt – Do toga je došlo jer nismo imali bolja pitanja na toj šugavoj konferenciji za štampu.

Ima li politika smisla?

Ritam – Kurte, ako sam dobro razumeo iz tvojih intervjua, tebi se zgadio konvencionalen život, jer su ljudi suviše nasilni i surovo se ophode jedan s drugim. Misliš li da muzika može poboljšati odnos koji ljudi imajo jedni prema drugima.
Kurt – Ne obavezno.
Krist – Svako izražavanja može pomoći. To je lična stvar koja zavisi samo od čoveka. Ja kupujem tu reviju Monk magazine o dva pedera koji obigravaju Ameriku – da se iskriviš od smeha. Te zgode su napisane tako da su mi smešne i da me uvek razvedre. Svako izražavanje pogodi bar nečiju žicu.
Ritam – Da li postoji neka posebna živa koju vi želite da pogodite?
Kurt – Mislim da muzika nije dobra platforma za izražavanje nekih drugih ideja. Ako hoćeš da budeš nekakav aktivista i hoćeš da izraziš neko svoje miščjenje, muziku u to ne smeš mešati. Kod nekih bendova, doduše, funkcioniše i to što su oni ispolitizovani, ali ljudi svejedno ne bi trebali da gledaju na grupe i njihove članove kao na glasnogovornike različitih političkih uverenja, jer oni ne bi ni smeli muziku da koriste za političko izražavanje sebe. Trenutno ne vidim nijednog živog čoveka koji bi mogao uspešno da postigne i jedno i drugo. Oni koji se pojavljuju na raznim govorima, na televiziji i u časopisima, obični su aktivisti.
Krist – Kad pogledaš političare vidiš da su svi prilično stoičke, suvoparne pojave, kao neke grudve mesa.

Imaju li omoti ploča smisla?

Ritam – Uzmimo vaš omot za “Nevermind”. Za mene je to jedan od najboljih omota koje sam u životu video.
Krist – Razni ljudi imaju razne predstave o tome šta predstavlja taj omot.
Ritam – Šta bi drugo značila fotografija novorođenčeta u vodi pred kim je na ribarskoj udici zataknuta novčanica od jednog dolara, nego – pecanje ljudi umesto riba. Kako ste došli do takvog omota.
Kurt – Sa Daveom (Dave Grohl – sadašnji bubnjar Nirvane, bio je prisutan za vreme ovog razgovora, ali nije učestvovao), gledao sam dokumentarac o deci koja su rođena ispod vode, i meni se ta stvar učinila toliko lepom i čistom...Kad smo kasnije dobili fotografiju tog deteta rođenog pod vodom, palo mi je napamet da dodamu udicu sa dolarom. Tako da nismo imali nikakvu unapred oblikovanu zamisao o omotu, već se ona spontano stvorila.
Ritam – Ljude možeš dobiti na dva načina – preko materijalnih stvari, koje najbolje predstavlja novac, ili preko onih sadržajnijih, duhovnijih stvari, koje ne možeš kupiti novcem – da parafraziram The Beatlese i “Money Can’t Buy You Love”. Tako da je to možda bio neki deo poruke omota ploče.
Krist – Dolar je predstavljao materijalističku stranu. Tu si u pravu.
Kurt – Da, jedna od najgorih stvari kod ljudi je halapljivost za materijalnim stvarima – kad hoćeš više nego što ti treba. Decu toliko prepariraju tom halapljivošću, da ona dalje sama slede taj princip.
Krist – To je preoblikovanje osobe u potrošača, posebno danas u zapadnoj Evropi, a što se nezadrživo širi po celom zapadnom svetu, čije vrednosti onda dalje vidiš kako rastu divlje svuda okolo. Ceo svet se ugleda na Zapad. Možeš otići u Kambodžu, pa ćeš videti tipove koji nose štampane majce i po ceo dan gledaju televiziju. To su sve samo zapadnjačke vrednosti. Ljudi na zapadu su sebi uredili život tako da bi mogli ostatku sveta da pokažu kako izgleda življenje u miru i prosperitetu. Pritom su se nadali da će ostanak sveta s vremenom doći do toga. Ali na Zapadu je na vlasti taj potpuno desničarski konzervativizam, koji samo iskorišćava. Njihova namera je, jednostavno, da prožderu celu planetu.

Imaju li velike korporacije smisla?

Ritam – Kako se onda osećate u mašineriji koja je u tome jedna od najmoćnijih?
Kurt – Misliš na izdavača, korporaciju (njihov drugi LP, megaseler “Nevermind”, objavljen je na inicijativu same grupe preko velikog izdavača Geffen, ali posebnim ugovorom koji je obezbeđivao samo distribuciju prvog tiraža od 40 000 primeraka pri tom sa oznakom njihove stare firme Sub Pop – prim.ured.)?
Ritam – Da, zar to ne prouzrokuje neke unutrašnje konflikte kad pomislite na sve to?
Kurt – Ne, zaista ne, jer je jedini način da uništiš one koji ugnjetavaju – suprotstavljanje i delovanje iznutra. Ideš od unutra ka napolje. Jedna od najmanjih stvari koje možeš da učiniš je da se odlučiš da ne kupuješ hamburgere u McDonaldsu, ili da ne nosiš više stvari od prirodne kože. To tebi može biti od ključne važnosti, mada nema nikakav značaj ni za koga drugog, osim lično za tebe. Ako stvarno želiš nešto da postigneš i promeniš, moraš se suprotstaviti neprijatelju.
Ritam – To je tačno, ali kad jednom upadneš u mašineriju ona te može samleti...
Krist – Bojkot i štrajk su osnovni oblici protesta.
Kurt – Nema mnogo primera ljudi koji su, isto kao mi, počeli da deluju unutar sistema. Setimo se Gang Of Four ili, pre svega, The Clash. Oni su to pokušali i mislim da se ni jedni na drugi nisu prodali.
Ritam – Da, ali su se zato kreativno ispraznili, jer su njihovi osnovni interesi bili politički, a ne muzički.
Kurt – Takva politizacija ne može delovati, ako ujedno nemaš dovoljno prihvatljive muzike za većinu prosečnog građanstva. Možeš se lako prevariti, jer moraš najpre dati publici da apsorbuje mnogo dobre muzike, pa joj tek onda s vremenom i nenametljivo dodati neke svoje ideje.
Krist – Znaš šta ja obično pokušavam da postignem u intervjuu, kad neko postavi neko pitanje o politici i počne da se bavi nekom određenom temom? Kažem mu da postoji puno ljudi koji su više osposobljeni od mene da kažu nešto na tu temu. Ako hoćeš da pričaš o zaštiti životinja, na tu temu postoji mnogo informacija. Ali, mada isto tako nisam pozvan da pričam o tome ili srednjoj Americi, mogu da barem spomenem tu ili neku drugu temu, tako da ljudi barem postanu svesni da ona postoji. To je sve. Mnogo puta sam u intervjuima prenosio i forsirao informacije o političkim temama samo zato da bi ljudi saznali za njih.
Kurt – U šezdesetim godinama se činilo da je politička revolucija životno značajna stvar, i to je privlačilo mnogo pažnje. Bilo je mnogo ljudi koji su javno istupali, a nisu imali ništa zajedničko sa muzičarima – ljudi kao što je Abbie Hoffmann, a i dans postoje slični. Oni su potrebni jer bendovi obezbeđuju samo muzičku pozadinu i održavaju žar događanja. Grupe takođe govore o društvenim temama i potpomažu te glasnogovornike, ali, u stvarnosti, potrebno je naći ljude koji nisu u bendu, a koji bi govorili o poličkim problemima.
Ritam – Sama muzika nikad nije funkcionisala kao revolucionarna reč, jer je bila samo muzika.
Kurt – Da, samo što pri tom mnogo ljudi misli da muzika ima neku revolucionarnu ulogu. A ustvari je ona nema.
Krist – Mislim da je pesma kao što je “Street Fighting Man” The Rolling Stonesa, u redu kao pesma koja je dokument onoga što se tada događalo. Bila je muzička pozadina svog vremena, kad su se dešavale ulične borbe. Bila je dobra ideja u vreme praškog proleća, ludih studentskih nemira u Parizu i sličnih tadašnjih zbivanja. Ali ko su uoptše ti Keith Richards i Mick Jagger da bi se nešto više od toga angažovali u pomenutim događajima?
Ritam – Zanima me i druga oblast, jer mislim da muzika na najličniji način prenosi senzibilnost i osećanja stvaraoca. Za mene je to jedan od najintezicnijih načina da osetiš nečiji izraz. Ali to nije ništa slično politici, jer ne prenosi mišljenja već osećanja. Na kraju krajeva, kad govorimo o muzici, govorimo o kombinaciji zvukova i reči, koje neko peva, a kojima se prenose određena osećanja ili značenja. Iz vaših reči mogli bi zaključiti da govore o svakidašnjim dogadajima, koje bi se mogle svakom desiti.
Kurt – To su naša iskustva – osećanja i zbrka u njima, odnosi s ljudima i svakodnevne stvari. To je mnogo intimnije nego govoriti o svima poznatim temama, posebno o političkim pitanjima. Mi jednostavno tako radimo…

Ima li karijera smisla?

Ritam – Počeo sam ovu priču jer mislim da je ključna sledeća razlika: neki sastavi se isprazne i nastave da rade bez obzira na to što su popularni i znaju koliko novca mogu iz te činjenice izvući...
Krist – Znaš li da i Scorpions, naravno, tvrde da oni to što rade ne rade zbog novca?
Ritam - …drugi, opet, održavaju stvaralački odnos, i nije im do toga da samo prerađuju ono što su nekad dobro radili. Mislim da Ramones spadaju u ovu drugu kategoriju.
Kurt – Mi svakako nećemo musti našu popularnost i svirati “Floyd The Barber” kroz petnaest godina, pri čemu nas sponzoriše Budweiser, dok mi pravimo nove, poloviče pesme na način na koji to sada rade The Rolling Stones i mnogi drugi bendovi.
Krist – Žive tako raskošno, imaju gomile automobila i gradove, ne kuće. Pa ipak nije čudno da se s vremena na vreme ponovo okupljaju i imaju turneje, jer moraju da plate poreze.
Ritam – I zadovolje svoje nove potrebe na koje su naučili u raskoši...
Kurt – Da. Mi smo prilično skromni ljudi.
Ritam – Kad ste već pomenuli te starije grupe – šta je sa ZZ Top, Ramones i Motorhead? Po meni, oni se još nisu ispraznili…
Kurt – Motorhead definitivno nisu. Ramones takođe nisu. Pre par meseci smo svirali sa njima u Belgiji. Meni su bili neverovatni. Nikad ih pre nisam gledao.
Krist – Sinoć sam sanjao Joey Ramonea, koji je hodao okolo obuven u sandale. Rastumači mi to.
Kurt – Najpre pomisliš da Ramones rade već 15 godina, da će biti umorni od sviranja svoje muzike, i da nemaju više mnogo toga da pokažu. Ali, ništa slično – uopšte nisu samo namigivali i prosviravali stare pesme, jer im treba novca.
Krist – Pa oni zato i imaju kultni status. Ramones su Ramones.
Kurt – Svejedno ih treba videti u živo. Mnogo ljudi i dalje misli da iskorišćavaju staru slavu i da su morali da prestanu sa radom još pre par poslednjih ploča. Nije tako.
Krist – Poslednje što sam kupio od njih je “Too Tough To Die” (1984.) i to je bila izvrsna ploča. Čista klasika.
Kurt – Meni lično se ne dopadaju njihove poslednje dve ploče, i njih nemam. Uživo, oni i dalje sviraju stare pesme i to – izgleda – s istom strašću i kao pre.

Ima li Nirvana smisla?

Ritam – Šta ste muzički otkrili u poslednje vreme?
Kurt – Slušam već neko vreme samo takve bendove kakvi su Young Marble Giants ili Half Japanese. Mirnije i otkačenije stvari. Nisam već neko vreme slušao neku težu muziku, osim Melvins ili Jesus Lizard ponekad. Da smo ovaj album stvarali samo na osnovu muzike koju smo slušali poslednjih godinu dana, zanemarili bi i Black Sabbath i Black Flag i sve ostale “teške” bendove koje smo slušali ranije – ploča onda ne bi tako verno odražavala kakvi smo. Veseli smo jer nismo sakrili tu svoju drugu stranu.
Ritam – Kakvu ti muziku slušaš Chris?
Krste – Sada slušam “world music” – malezijsku muziku i nešto afričke, ali mislim da to ne utiče na moj doprinos grupi. U mladosti sam bio muzički fanatik. Išao bih okolo i slušao kasete koje sam snimao sam, sa radija. Slušao sam rock’n’roll, mnogo rock’n’rolla i punk rocka. Muzički gledano, prelomna ploča za mene je bila “Generic” grupe Flipper (iz 1982. kad je ovaj sastav iz San Franciska objavio na etiketi Subterranean svoj začuđujući prvenac, album put sporog i valjajućeg zvuka optočenog velikim količinama feedbacka – prim. odušev. ured.). Prvi put kad sam to preslušao nisam ukapirao. Potom, kad sam je još par puta čuo, doživeo sam neverovatno otkrovenje, kao da mi se i bukvalno upalila sijalica. Učinilo mi se tako božanski i tako dobro, da sam se osetio muzički preporođen. Prema svemu sam uspostavio nov odnos. Očito sam postao potpuno otvoren prema muzici. Kasnije sam počeo da sviram sa prijateljima, na žurkama pre svega, i tako je to počelo.
Kurt – Da... najvažnija stvar u muzici je da uživaš u njoj dok je sviraš, dok sviraš sa prijateljima... Nije bitno da li izdaješ ploče i održavaš koncerte, već da li uživaš dok sviraš s ljudima.
Ritam – Šta je onda muzički najvažnije?
Kurt – Pisanje dobrih pesama. Uznemirjenje koje doživiš kad završiš jednu od tih pesama – to je stvarno dobar osećaj. To je najbolji osećaj kog poznajem u životu. Dok budemo tako radili, s nama će sve biti u redu.
Mislim da smo dovoljno pametni i da ćemo znati šta treba da uradimo onog momenta kad više ne budemo u stanju da pišemo dobre pesme.
Krist – Po meni, biće sasvim očigledno da smo došli do te tačke. Tada ćemo se galantno pokloniti i otići.

© Marjan Ogrinc, 1992